Ponedeljak, Februar 18, 2013
Unutrašnji rat
Vazduh!
Miris jutarnjeg mraka na spuštenim roletnama grada,
ima ukus šafrana, čisti dah sa usana.
Senka kafe doziva na svoje potoke.
Crveni zmaj iz cigare bljuje oblake.
Buka!
Kroz uši se prožima, glas iz šume bagrema.
Svaki taj ton koristi megafon.
Zvuci se mešaju i režu kao testera.
Šumom galama ptice u let protera.
Tišina!
Zašto ispijate šumsku rosu?
šumu ste napravili golu i bosu.
Ne gazite negaženo! Ne lomite nelomljeno!
Ne košmarite san, ne kvarite dan!
Strah!
Na umetničkoj slici prožimaju se krici.
Svaka boja je sablasna i sama.
Krv se lije sa okvira rama.
Ledi se dah jer na slici je strah.
Spokoj!
Sve je u savršenoj ravnoteži,
svako svakom teži.
Svi su u kordinatnom početku svemira.
Svako otvara oši i uživa.
Zapad!
Na stolu odvzanja igra metalnog novca.
Lukavo se smeje svaka kovanica.
Na zidovima senke pohlepe u tami.
Mržnja medju ljudima, mržnja u glavi.
Istok!
Sa horizonta odjekuje glas feniksa.
Minuti su spori, a sat je kao medresa.
Drvo trešnje klanja svevišnjem za ponovljeni krug
makadam vodi njemu, nedovoljno dug.
Brzina!
Kroz tunele plave proleću bez glave,
kravatama vezani jahači.
Bezumno trče, bezvoljni šetaci.
Svako juri obaveze svoje, a svi stoje.
Stop!
Kuda jurite, a nigde ne žurite?
Zašto srljate u dan bez dana?
Brzina olujom troši insana.
Na zemlju sedite, sebi se okrenite.
Svetlost!
Kroz pore se probija jato zrakova,
svaki od njih u oko će sleteti.
U vazduhu sija prašina svetova.
Svetlost će tamu opet pobediti.
autor: Željko Lučić
